Sportska I biznis psihologija imaju puno sličnih principa, u radu sa ljudima, ali i neke po kojima se razlikuju.
Ovo je priča o ključnoj razlici sportske i biznis psihologije!
Na času tenisa kaže jedan baš poznat instruktor detetu ljutitim tonom:
“Zašto se ne raduješ kada dobiješ poen? Hoću da svaki put kad dobiješ poen stisneš pesnicu u pobednički gest (i pokaže joj kako)”
Ona gleda u njega sa osećajem krivice, a ja ostah zabezenuta.
Pitam ga posle:
zar nije radovanje spontana reakcija, kad sam sebe nagradiš za neki svoj mali usleh u igri? Koji je smisao da se tako mehanički gest praktikuje i to na svaki poen?
Kaže “Nema sentimentalnosti i odstupanja u profesonalnom sportu. Mora da se “mehanički praktikuje gest” sve dok ne postane deo spontane reakcije. Tako se pravi instinkt I gine za svaki poen.”
Ovaj princip rada je potpuno drugačiji od mog u radu sa ljudima u biznisu.
Mi tu zajednički kreiramo autentični stil reagovanja pojedinca, i gradimo svesno, mic po mic svoj osećaj lične vrednosti kroz prave uspehe !
Oni baš mali uspesi se ne računaju, ako ih previše slavimo, postajemo pomalo umišljeni.
S druge strane, u sportskoj psihologiji princip je taj da se profesionalni igrači i takmičari grade tako što nauče da svaki poen smatraju uspehom i ma kako to da ne vrednuju sami, kad im se spolja “diktira”, to postane deo njih i pokrene energiju za sledeći poen.
To znači da je bar malo moguće ojačati samopouzdanje spolja i to kroz naučene instrukcije kako da reagujemo !!
Ako postoji razmimoilaženje između sportske i biznis psihologije, čini mi se da je upravo na ovom polju!
Ja lično najviše verujem u istinski, autentičan, intimni doživljaj da je vredno ono što si uradio, kad sam sebe ceniš zbog posebnih rezultata, makar to ne pokazao javno.
Neda