PRIMENJENA PSIHOLOGIJA U BIZNISU I SPORTU

Danas sam imala svoj teniski meč sa drugarom, dok su na terenu, pored našeg, imali čas mladi takmičari.
U jednom trenutku čujem instruktora sa tog terena, kako grmi na devojčicu od nekih 12-13 godina: “Jako si spora, moraš brže da odreaguješ. I kada dobiješ poen, uopšte se ne raduješ, kako je to moguće? Hoću da svaki put kad dobiješ poen stisneš pesnicu u pobednički gest (i pokaže joj kako)”

Ona gleda u njega sa nekim osećajem krivice, a ja ostadoh zabezenuta.

Pitam ga posle: zar nije radovanje spontana reakcija, kad sam sebe nagradiš za neki svoj mali usleh u igri? Koji je smisao da se tako mehanički gest praktikuje i to na svaki poen?

Kaže čovek, koji je baš poznat trener: „Vi psiholozi ste svi mekušci, dozvoljavate previše sentimentalnosti i odstupanja. Toga nema u profesonalnom sportu.  Mora da „mehanički praktikuje gest“, da te citiram, sve, dok ne postane deo njene spontane reakcije. Tako se pravi instinct. Ima da gine za svaki poen. “

Ovaj princip rada i pristup pojedincu je potpun drugačiji od mog. Kako ja najviše radim sa ljudima iz domena psihologije u biznisu, gde je fokus na tome da pojedinac neguje i upravlja svojim izrazito ličnim, autentičnim stilom reagovanja, pobunila sam se:
„Ne znači da ne gine za poen, ako ne paradira posle poena. Svako od nas ima svoje merilo kad mu je poen vredan da bi pokazao reakciju. Zašto svi moramo na isti način da pokazujemo emociju i to posle svakog poena?“

Odgovor je bio: “Jer se ovako prave takmičari.”

Dakle, u spotskoj psihologiji princip je taj da se profesionalni igrači i takmičari grade tako što nauče da svaki poen smatraju uspehom i ma kako to da ne vrednuju sami, kad im se spolja “diktira”, to postane deo njih i pokrene energiju za sledeći poen. (To znači da je moguće ojačati samopouzdanje  kroz spolja i malo “na silu” servirane instrukcije kako da reagujemo )

Moj princip u radu sa ljudima, baziran na iskustvu iz domena biznis psihologije, je da osvestimo gde smo jaki i da svesno gradimo mic po mic svoj osećaj lične vrednosti, vezano za lične poslovne uspehe (oni baš mali  uspesi se ne računaju, oni “idu u rok službe”, a ako i njih tako tretiramo, kao posebnu stvar, vremenom postajemo pomalo umišljeni).

Iako nagrade “sa strane” imaju vrednost za svaku osobu, verujem da više od svega momenat ličnog vrednovanja uspeha ima najveću snagu.

Rizikujem da budem „mekušac“ zato što dodatno preispitujem stvari i tragam za poentom kod svake osobe, ali iskreno ono u šta verujem je u istinski, autentičan, intimni doživljaj da je vredno ono što si uradio, kad sam sebe ceniš zbog svojih izuzetnih postignuća, makar to ne pokazao javno.

Čini mi se, ako postoji razmimoilaženje između sportske i biznis psihologije, da je ovo jedno od najvećih polja ili tema za dalju razradu.