Pre nego što objasnim koje su moje omiljene svakodnevne radne taktike, evo mali uvod kroz ličnu karijernu prizmu, ne baš od Kulina bana, ali do današnjih dana. 🙂
Dok nisam počela da radim kao nezavisni konsultant, već sam radila kao HR menadžer i savetnik u nekoliko baš super kompanija, moram priznati da me tema upravljanja karijerom nije ovako intrigirala kao danas.
Prvo uzimala sam stvari nekako zdravo za gotovo: ako se ljudi trude, napredovaće. I uz to, uvek imaju mene tu “na izvolte”, da se posavetuju šta da rade bolje, drugačije, kako da pobede pad motivacije za poslom, kako da reše neku stresnu situaciju ili da pregovaraju sa menadžerima na razne teme i sl. Takođe nosim sjajne uspomene vezane za rad sa menadžerima i liderima, kada sam se trudila da uđem u “njihove cipele”, meni često prevelikog broja, pa smo zajednički smišljali načine kako bolje motivisati jednu osobu, ili čitave timove, kako pomoći nekom iz tima da razume da je više za jednu, a manje za drugu poziciju koju želi i svašta još nešto. I to je sve bilo dosta davno, kad ni približno nije bio HR razvijen kao danas, ali je moja motivacija svakako bila nepresušan izvor energije, za sve te ljude i njihove priče. Tako je i dan danas.
Međutim, iz ugla sadašnje konsultantske role, primećujem neke trendove, koji mi se, moram priznati, ne sviđaju baš. Puno konsultantskih projekata sam “preturila preko glave”, vodeći karijerne sesije, kako za pojedince kojima je takva podrška potrebna, tako i još više, angažovana od strane HR ljudi ili vlasnika partnerskih kompanija, kao podrška procesu upravljanja karijerom zaposlenih i njhovim daljim razvojem. Moja energija i fokus na ljude je podjednaka, motivacija da zajedno kreiramo promene još intenzivnija, znanje rekla bih, ipak veće i dublje nego ranije. Međutim, ponekad kao da tu još nešto nedostaje, pa moram da se dovijam, a objasniću i kako.
Ali pre toga, mali osvrt na promene koje vidim. Ako izuzmem korona period, koji je puno toga zamaskirao, primećujem neke trendove, koji mislim da su baš sabotirajući za nas same. Koliko znate ljudi oko vas koji sanjaju da im se desi promena na poslovnom planu? A koliko od njih realno nije ni prstom mrdnulo da se izbori za neku promenu? Zašto? Jer očekuju da je “kompanija dužna” da ih primeti, da im pruži šansu. Jesu dobre kompanije razvile mehanizme za praćenje zalaganja i rezultata ljudi, ali opet, i tamo rade neki ljudi, kojima je moguće da stvari promaknu, pa je onda do nas da se za sebe zauzmemo. Mi smo svoja odgovonost! Nije baš najbolje za nas očekivati da će nas tamo neka Neda iz HR-a primetiti i uliti nam vetra u leđa.
Mlađe generacije se, srećom, bore za svoje mesto pod suncem, dok malo starije kolege, čak i oni srednjih godina, kao da polako pakuju kofere i pristaju da budu skrajnuti sa pozornice. A koliko toga i dalje mogu da ponude, to je pravo blago! Ali ne, oni često biraju da se utope u šablonska razmišljanja, koja ih blokiraju, pa onda krenu da razmišljaju ovako : ako se više za sebe borim, to nisam pravi ja. Ili “blam me je da zakažem dodatni sastanak, gde će se moj glas više čuti, nisam tako vaspitan”. Ili “moj je princip da radim zauvek ovako kao sad, treniran sam da pametniji popušta, a ne kao ovi klinci sad što stalno traže svoja prava”…
Mnogi od nas čekaju da im se desi nova karijerna prilika, a u međuvremenu pre biraju da budu rezignirani, nego da vežbaju neke nove pristupe, da se zauzmu za sebe, da pojačaju networking, da potraže savet, da preispitaju svoja uverenja, koja ih toliko “koštaju”. Eventualno prođu poneki soft-skills kurs, što im kompanija uplati i to je to. Ali to se ne zove lični razvoj, pre je to zabušavanje na planu karijernog razvoja…
Dolazim sad do onoga što sam htela da podelim sa vama, ali mi je bilo bitno da napravim uvod u temu o ličnoj odgovornosti pojedinca za svoj razvoj, pored naravno ogrmone odgovornosti kompanija za upravljanjem razvojem svojih zaposlenih.
Kada me kompanije angažuju da kroz koučing ili konsalting programe, utičem na ljude da se aktivnije zauzmu za svoj razvoj i razvoj svoje karijere i da ih motivišem da se pokrenu, znate kojim trikovima i taktikama se najviše služim, ustvari šta najviše pomaže da se probudi uspavana energija promene, i pored često u startu primetnog izvesnog otpora i ličnog rezigniranog stava?
Pod 1 tu je takozvana taktika pretumbavanja uverenja, vidika, perspektiva, preispitivanje razloga za razna odluke, otvaranje prostora za nove dileme, za nova učenja. Ovaj set tehnika pripada bloku karijernog koučing-a (career coaching), koji mi pomaže da otključam dodatnu energiju, koja negde uspavana čuči u ljudima, samo je treba kanalisati i odblokirati. Malo “samo” za veeeelike promene, kako lične, tako i organizacione. Pitanje je samo koliko je koja kompanija i koji pojedinac, zaozbiljski spreman da stavi u fokus energiju promene. Ili se pre bave svođenjem troškova, sitnim uštedama i tavorenjem u trenutku.
Druga moja omiljena taktika, koja je više naslonjena na karijerni konsalitng (career consulting) je Pričanje priča. Kakvih priča? Raznih istinitih priča iz ove naše zemlje nepričave: radeći sa ljudima, htela-ne htela, prikupljam priče, koje onda nastavljaju svoj život kao inspiracija drugima. Taman kad čovek pomisli da za njega nema spasa, pomognem mu da nađe dodatnu volju i motivaciju u nekoj od priča, koje čuvam baš za ovu priliku.
Zar nije ovo najlepši posao na svetu, makar i ne u tako sjajnom trenutku.
A koje su vaše svodnevne biznis taktike? Jel biste podelili sa mnom, kao ja sa vama, jednu ili dve? Ne mora da bude neki big deal, nešto što vam pomaže da radite bolje posao i više uživate u njemu.
Neda Mirkovic, HR konsultant i karijerni savetnik
https://www.sinapsa.co.rs/obuka-karijerni-putokaz/