Na mnogim društvenim mrežama pojavili su se razni zabavni podsticaji da se lakše iznese ova stresna situacija izazvana korona virusom. Zanimljiv je poziv za dodatnim umrežavanjem i deljenjem sadržaja, pod popularnim nazivom “izazov”: stavi sliku kad si bio mali ili postuj knjige ili muzičke albume koje najviše voliš i sl. Mnoge interesantne, ali i zabavne stvari ljudi dele. Sve je to ok, ali čini mi se da nema baš iskrenog udubljivanja u ono što dele drugi ili bar nema obraćanja puno pažnje na poruke koje oni tim putem prenose. Jer ipak, to zahteva dodatno bavljenje drugima, udubljivanje, preispitivanje… A mi nismo navikli da pristupamo na takav način drugim ljudima (osim ponekad onim bliskima), a često ni samima sebi.
Na neke ozbiiljnije izazove ljudi ipak teže reaguju, posebno ako to zahteva pokrenuti se iz “statusa qvo”, usvojiti nove navike, “usaditi” savete stručnjaka i tuđa iskustva u svoj sistem funkcionisanja. Ovih dana ima puno saveta tipa: iskoristi slobodno vreme i usavrši neku veštinu, npr. nauči novi jezik, ili kreni na online kurs ili uvedi vežbe svaki dan. Ili okreni se starom hobiju, zdravim navikama, meditaciji i sl. Organizuj kreativne igrice za klince!!! O biznis savetima da i ne govorim: iskoristi vreme da unaprediš neku menadžersku veštinu, odlušaj kurs delegiranja ili davanja feedback-a. A zamislite tek izazov za kompanije: preispitajte vrednosti vaše kompanije i prilagodite ih ovom dinamičnom, kriznom vremenu i online poslovanju.
Iako deluje kao logično rešenje presipitati stare i usvojiti nove sisteme rada, kako na ličnom, tako i na organizacionom nivou, do promene teško dolazi. Naizgled nužne i podrazumevajuće stvari, koje kao da jedva čekaju da se dese, teško se dešavaju. Ili bar jako, jako retko, čak i ako nema ometajućih faktora.
Pa zašto? Šta je razlog? Kako to objasniti, kada bi sad trebalo da ljudi imaju više vremena za sve što do sad nisu stizali, sad je trenutak, treba ga iskoristiti. Teoretski jeste, ali praksa kaže da puno promena propadne i pre prve akcije promene. Većina ljudi se zaglavi u momentu kad osvesti da im je potrebna promena, jer taman kad su spremi da ulože napor da iznesu promenu, nekako se spetljaju ili odustanu.
Zašto? Šta se dogodi? Zašto promene propadaju?
Mislim da je štos u tome što ovakve situacije nameću pred nas izazov upravljanja sobom na jednom sasvim drugačijem nivou. Mi treba da ovladamo sobom na načine na koje nismo navikli, na mentalnom i emotivnom planu, moramo da naučimo nove tehnike da se nosimo sa sobom. To znači: da bismo stekli nove navike, ne možemo da ih gradimo na starim mehanizmima, moramo da smislimo nove.
Evo jedan primer: šta se dešava ako nam je cilj da krenemo da vežbamo. Teško da ćemo samo u dato vreme krenuti sa tom aktivnošću i istrajati. Prvo treba da razmislimo o tome zašto je to dobra stvar, što priznaćete nije teško. Ali to što smo smisliti u prvom momentu nije dovoljno, to ne radi “posao”. Treba nam ozbiljniji pristup: malo dublja i mentalna i emotivna priprema. Najpre treba sebi da odgovorimo zašto je baš ta aktivnost dobra baš za nas, baš u ovom momentu, u kontekstu svih mogućih trzavica na dnevnom nivou i haosa u glavi. Treba nam naš autentičan odgovor (a ne opšta fraza) šta ćemo dobiti tom konkretnom promenom i čega treba da se odreknemo da bi ona zaživela, To je nešto kao definisanje svrhe, davanje višeg smisla našem cilju, to je magični začin koji ojačava motivaciju da prebrodimo sve prepreke dok nova navika bar malo ne zaživi. Druga stvar je da se spremimo šta ćemo da radimo kada nam bude teško i kako sve sebi možemo da pomognemo da opstanemo u našoj nameri i slomimo otpore i spoljašnje i unutrašnje… Ako budemo svesni da će nas mrzeti da se angažujemo i da ćemo biti spremni da nađemo hiljadu izgovora da se sutra ne pokrenemo, imamo težak zadatak pred nama: moramo unapred da smislimo šta nam je oružje u toj situaciji, kako ćemo sebe da pobedimo, uz koju misao, aktivnost, mantru. Na primer, jedan put ili ideja može da bude da podelimo aktivnost na 2-3 manja dela, pa kažemo sebi: ajde da uradim prvo prvi deo, pa ću videti za dalje. Jer što mi je teško uraditi samo tako mali deo?… Ako to uspemo, velika je šansa da ćemo uspeti i drugi i treći deo. Dakle, moramo biti svesni da će se javiti razni otpori i razne emocije sa kojima ćemo voditi bitku, npr. ljutnja na sebe što nismo dosledni ili osećaj krivice, samoprezira ako nam cilj padne u vodu. Moramo da jačamo svoje kapacitete da pobedio svoje otpore i slabosti.
Često, vođeni euforojom trenutka, olako odlučimo da ćemo se posvetiti nekoj promeni (npr. ostaviću pušenje), ali umesto dobre pripreme, mentalne, emotivne, pa čak i duhovne, zaletimo se u novo i nepoznato i prođemo kao bos po trnju. A ne mora da bude tako.
3 NAJVAŽNIJA PREDUSLOVA PROMENE I STICANJA SVAKE NOVE NAVIKE
Svaku novu naviku, koja nam je ustvari mehanizam prilagođavanja promenama, možemo da usadimo u svoj sistem postupno i planski, ako se potrudimo da ove 3 stvari izvedeno:
- prvo treba da se mentalno pripremimo, dodamo našem zadatku magični začin: trunku višeg smisla, pronađemo u nekoj aktivnosti svoju šansu da budemo bliži sebi makar mrvicu i ponosni na sebe kad realizujemo promenu
Npr. ako ostavim pušenje ne samo što ću da se rešim nezdrave navike, nego će to meni da znači da mogu da budem sebi pravi oslonac u svim teškim situacijama. Time dovodimo pušenje u vezu ne samo sa zdravljem, nego i sa samopoštovanjem
2. Važno je potom da budemo iskreni prema sebi i svesni svojih kapaciteta i izdržljivosti, fizičke, mentalne, emotivne, jer “popuštanje” na bilo kom frontu od ova tri znači veliku šansu da ćemo se vratiti na staro. Treba nam dovoljno energije za fizičke napore, ma kako mali oni bili, dovoljno koncentracije, fokusa, kao i emotivne otpornosti kad ulazimo u okršaj sa višom silom kao što je stres i očuvanje mentalnog zdravja
Ako naučimo da sebe osluškujemo i uočimo kako sve sebe saplićemo, upoznamo dobro svoj odraz u odledalu, lakše ćemo da smislimo dobro “oružje” protiv nas samih (ako počnem da paničim, smiriću se tako što ću poznati tu i tu osobu ili odlušati tu i tu pesmu ili ako me uhvati bezvoljnost ili počnem da sumnjam u sebe, za to mi je lek to i to)
- Da bismo uspeli u ma kom planu, moramo ga realizovati korak po korak, postupno i svesni da je svaka nova stvar ustvari niz malih pokušaja, jednostavnijih zadataka, koje moramo da odradimo ako želimo da se pomerimo sa tačke na kojoj smo i stignemo do neke tačke negde u budućnosti. Bez toga, sve pada u vodu. Moramo da naučimo da novu veštinu usvajamo polako i postupno, da naučimo da se krećemo kao Bambi na ledu u početku, do Bambija koji veselo trčkara po šumi.
Zamislite PRIMER RUKOVODIOCA KOJI ŽELI DA PROMENI NAČIN DELEGIRANJA POSLA Koliko toga mora prvo da promisli i na šta da se spremi da bi se unapredio u ovoj veštini.
Vrlo dobro on zna da će uz bolje delegiranje da brže i efikasnije realizuje ciljeve. To je ok, ali to ne “radi posao”. Međutim, ako “dodatno začini” ceo poduhvat i nađe u njemu dodatnu vrednost i smisao za sebe (na primer da izgradi više samopouzdanja u menadžerskoj ulozi), obezbediće tako sebi više motivacije da istraje u ovom poduhvatu. Potom treba da upozna svoj odraz u ogledalu: da osvesti što više toga o sebi, svojoj naravi, da osvesti svoje veštine, sposobnosti, u čemu uživa, šta želi da ostavi od posla za sebe, a šta je potrebno da delegira. Onda treba da razmisli o svim članovima tima, njihovim snagama i oblastima za razvoj, ko je od njih dobar za koji deo posla, sa kojim rizicima će se oni sresti u poslu, da odredi kad će raditi kontrolu realizovanih zadataka i kako, potom da razmisli o podršci koju treba da pruži drugima, opet kada i kako, pa o motivaciji drugih: šta ako ne ispunjavaju očekivanja, kako ih je još moguće pokrenuti… A onda da predvidi svoje reakcije ako se dese propusti i reakcije: šta će da radi ako ga preplavi emocija besa ili razočarenja. I još jedan mali dodatak, da sve to razradi i smisli scenario za online sistem rada.
Ako unapred sve to promisli i pripremi se i mentalno i emotivno, veća je šansa da će promeniti pristup delegiranju, nego ako samo jedan dan odluči: od danas “menjam ploču”. Prosto, promena se tad neće desiti.
Ovako hoće, ali postupno: prvo jedan period treba da proba novi sistem delegiranja, pa da prati, analizira, traži mišljenje drugih, pokušava da unapredi sve još više. Pa ide nova faza sa novim sitnim promenama. Najlakše je reći: svi su lenji, ovo ne radi, vraćam se na staro. E tad si gubitnik,.
A dokle god pokušavaš i tražiš rešenja ti si taj koji kreira promenu, taj koji postaje onaj koji vlada situacijom.
A ZAMISLITE TEK PRIMER ORGANIZACIJE KOJA TREBA DA SE PRILAGODI NOVOM NAČINU RADA U ONLINE MODU I TO U KRIZNOM TRENUTKU, ISTOVREMENO. Šta tu sve treba da se promisli, iz koliko uglova da se razmotre neke nove buduće prakse, a pri tome da se osigura produktivnost sistema. Koliko tu “začina” treba prvo smisliti, pa ih polako dodavati, na tihoj vatri…
Ipak, ako bih trebala jednu stvar da izvojim kao bitnu za poslodavce u ovom trenutku, to bi bio savet: nemojte odmah da se uhvatite za izazov: merenje učinka. Ljudi su zbunjeni i uplašeni, treba im vremena da se snađu, puno toga im se dešava odjednom na raznim frontovima. Razmislite dobro o novim opcijama u poslovanju, pre nego što ih uvedete. Dok sve ne razmotrite dobro, ponudite ljudima opciju podrške, primere dobrih praksi kolega iz drugih kompanija, pozovite ih da se jave vama ako ste rukovodilac u firmi ili ljudima iz HR-a ako imaju neke teškoće, nedoumice, ili ideje kako misle da još može da se unapredi novonastali sistem rada. Jednom mora proći i ova korona napast, ljudi će zaboraviti da li su plate kasnile, da li su svi targeti ostvareni, ali neće zaboraviti poslodavce koji su dolivali ulje na vatru, plašili ih otkazima, disali im za vrat i merili vreme kada su poslati neki fajl dok im dete sedi u krilu ili zavrnuli neki šraf dok stoje u radnom pogonu bez maski i sl.
Tretirati ljude bez poštovanja i uvažavanja njihovih emocija, strahova, nesigurnosti od neizvesnosti je veće zlodelo u svakom trenutku, i u svakom odnosu, a pogotovo sad kad se ne zna šta nam dosi dan, a šta noć.
Čuvajte zdrav razum i osmeh na licu.
Neda Mirković, dipl. psiholog i HR konsultant